Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 29. август 2008.

Случај Чарнојевић / Милош Живановић







Дневник једног добровољца


(без фуснота)



Чизме би Шваба сремачког раба
Гура већ ногу, носиће их у гробу
Бајонетом пробише дугих гаћа шав
љут к`о рис, ал` се цркнут правим сав
Над `артијама из чизама почеше се смејати
изем им рецензију, набише ми тензију
Србину у рату среће нема – увек крче црева
И ватре батерија у ноћи не могу помоћи
јер скоро нећу доћи из ове море у девојачки сан
да палим ватру јастука сувим уснама
да ти стиснем образе и кажем као ти
„Чувај се“
рекао сам „хвала“ том пожару у очима
што је тињао пред спектаклом ватре рата
Знам да ме не сме чекати, патњу гушим сендвичем
Моје последње хвала нечем људском
данас исто бих рекао да ми кажу „Мртав си“
Ми смо живо ткиво челика конвоја
моја мама шраф, моја тата висећи цинцилатор
Ми крећемо, породица рата
Мислио наш`о брата – појео ми сендвич
Немам више другова – остао без сендвича
Васић ће с нама да зимује па успут римује:
„Добровољно предати Богу,
у паклу пију коју с` ногу“
Кад смо стигли разврстали нас за гињење
Неки љубе иконе, атеисте у прве редове
„Ко у Бога не верује, тежи пут испред себе“
Нас позадинце Бог, а не клице, засврбе,
стаде пуцање;
Хтели нас пострељати, па опет не, власт к`о баба неодлучна,
ситуација је мучна, сувише смо недостојни за краља да би гинули
И кад не треба ја дувам повлачење,
Ресимић на брду већ дува у жар за сланину
Сад у болници чекам на размену
За мене нема песме после рата6
Ја у своју трубу дувам док има времена
Чекам да заруди, па да стрељају пар луди`
и молим се мајко, заплачи бар ти,
Србија није, краљ није, а Бог је свуда око нас
Љубим вунени џемпер и чарапе и у сну
плачем од среће што удови, на узглављу, су ту
а глава? где ми је глава?
она негде, подно јаруге, с Богом спава,
1914. из Србије

За све што не хају да л` ме знају,
муфљузима, браћи гологузима
мајкама што рађају децу
и деци што чега не знају
кад се рата играју






Шака




Отисак моје шаке
утиснуо се у моју
способност да гризем,
урлање на месец
и кијање на мачје длаке

Отисак моје шаке
приставио је кафу
на пристаниште керова
свих способних да се
удаље од себе
и себи драгих

Отисак моје шаке
у ноћи отиснут
на дуга лутања
за костима предака
за способношћу да
схвати своје лутање
од себе и себи драгих

Како нас други виде
кад и ми звери
на зверећем покушамо
рећи како их волимо

Како се љубе те шаке
присиљене на приљубљено
уз стакло

Како се каже шака
а да не искочи из стакла
шапа шакала
(нађено у купеу, писано прстима по прозору,
на трагу сам Чарнојевића!)

Треба платити дереглију


Морал и памет
оборило је сиромаштво
као зајашену блудницу
котрља од уста до уста

И та, блудница,
чини им се већом
од памети и морала
те нас још и лудим зову

Луди сте, луди...
Није им доста
Сва наша дела, случај су
А ако смо добри, ђаволу смо

Не стиде се што нас жене
кљастим и убогим,
очекују да цвилимо
за децом, кљастом и убогом

И цвилимо
не пред њима

Забораве нас до сахрана
па се изненаде
јер пуна су нас гробља
као некад каце меда

Ми смо саће ових гробља
земља нас још по презимену цени
и њеним црвима је добро наше месо
а дукате, дукате за превоз оставе

И селимо се
на различите стране


(трагом дописа из галерије,
где су „доктор и капетан“ ха! прекинули у
заносу озбиљног уметника)

Музо, погрешног си нашла


Стерилни песник
тражио је осећања
испред слике жене

Нашао је стихове
на боји коже њене

Нашао је поетику
у углу њених усана

Два студента (кршна)
однела га до магацина
заробљеног у клише
на који се са таванице
плазе пауци и шкорпије
(Био сам у заблуди. Јутрос, за време доручка –
паприкаш са кнедлама, у кафеу – на салвети
стајало је моје име и испод написано.
Преварио сам се, нема дилеме, нема Чарнојевића.
Били сте у заблуди у погледу рукописа.
„Крхотине“ су ме заварале да помислим да
их је двојица. У питању је један човек,
људина! хеј!, што вија самог себе, те трагове
заварава. Из грешком враћене депеше,
препознао сам стил писања. Кафа се хладила,
рачун је неплаћен, Чарнојевић је оставио
празну столицу за пријатеља. „Немамо
времена“, самог себе чуо сам „путовање је
при крају, почиње да схвата“ „Ма, исто
нам се вата. Штета што пије кафу са
шећером50. И, заиста штета.)



Написао сам песму


Упамтите те људе,
тај презир у очима,
што ме је купао.

И у једно вече
састаните се
испред какве јеле,
и крените колима
по гробљима
Нађите их
и испишајте се,
пишките,
пишките данима,
док из толиког
ђубрета
не никне цвеће.
Вратите ми услугу,
Написао сам песму.
Милош ЖИВАНОВИЋ
_________
Милош Живановић је рођен у Љубовији 1980.
Студент је Филолошког факултета у Београду -
одсек за српски језик и књижевност.
Нема објављених ствари...
Шта мислите о његовим песмама?

четвртак, 28. август 2008.

Леп првенац : Јасмина Сикић


ШАПНИ
13/08/05

Оставићу росна поља, моју реку, шуму, стазе,
преболећу све ливаде и шеваре, њиве, росу,
панораму у сутону, чак и Месец с мог балкона,
сунцокрете покрај пута, бумбаре у мојој коси,
ветар што ми лице мије, хоризонт што песму слути,
сојенице крај Дунава, рибаре што мреже плету,
барске птице, савске пловке и багремце све панонске,
струну стару на мом штапу, да се рибе запрепасте,
глуварење по мом риту, по стрњики дуге шетње,
под јабуком Дучићеве дозлабога тужне песме,
на тераси оне дивље руже, што сам орезала,
чуваркућу на мом крову, да ми сама кућу чува
и три мачке у дворишту и Кајсију с добрим хладом,
једну лозу- бело грожђе, цело село да се слади,
пола метра сувог Цера, три роштиља добра има,
ово небо изнад крова, добро парче за дангубе
и комшијски, онај Багрем, што мирише на сећања
и два Дуда на крај шора, од кад живим што постоје.

-----------------------

Оне лотре за у небо, где сам звезде дохватила...
Њих ћу само оставити,
да те дигнем у облаке,
да од људи побегнемо,
да нас само птице виде,
да нађемо наше јато...

Само шапни да ме волиш.



ОСЛУШКУЈЕМ
19/04/02

На мом путу сем песама
истина се ретко среће,
у предграђу срца мога
лаје триста бесних паса,
безбедно је срце моје
теко да ћеш њему прићи.

Само корак да ти чујем,
умирићу бесне псе.



НЕПОТПУНА
23/09/07


Ове стазе банаћанске, што их волим ја највише,
моја кућа сред багрења, што у шору најлепша је,
мој прозор што Дунав гледа и гугутке што ме буде,
моја јутра војвођанска, што не свићу слична нигде,
сва лепота коју гледам без тебе је непотпуна,
толико ми недостјеш да је залуд Војводина,
сви салаши, ветрењаче и рит широк као море,
нек’ се скупи све у шаку, нек нестане сва равница,
нека Банат тачка буде, кад места за тебе нема.



СТРАШИЛО 23/01/07


Нема ме. Више не постојим она стара ја.
Страшило сам, ни птице ме се не плаше.
Кљују моју сламнату главу, черупају моје сламнато срце,
па ускоро ни слама нећу бити.
Неће ме бити ни старе ни нове.
Ишчилићу без трага.
Само је питање дана, можда сата већ.
Чекам неко галадно јато.
Јасмина СИКИЋ*
__________
* Белешка о ауторки:
Јасмина Шикић. Рођена 10.09.1974. у Београду.
Ту је завршила основну и средњу школу.

Живи у предграђу Београда, Борчи, насељу на левој обали Дунава.
Ради већ десетак година као књиговођа у једној београдској фирми.

Песме пише од своје шесте-седме године.
Поезију нисам до сада објављивала...
На Велики конкурс Едиције ЗАВЕТИНА почеле су да стижу врло занимљиве,
оригиналне, нове пошиљке млађих песника, који су сазрели. И тако
другачији од онога што се данас официјелно намеће
као некаква савремена српска поезија... молимо ауторе да буду
стрпљиви и да имају довољно поверења у уредника који бира
њихову поезију за објављивање овде...

среда, 13. август 2008.

DNEVNICI Tomislava Krsmanovića (2)


c.- Dvadeseti mart 1941. godine - Kukavica

Dvoriste Duvanske stanice je vrlo prostrano, ogradjeno zicom, neka drveta su tanka i vrlo visoka , jedva se naziru gore u plavo belicastom nebu, na njima su pticija gnezda, kao avioncici. Kada se priblizava Duvanskoj stanici iz daljine se bele na suncu nove visoke skladno zidane gradjevine; sivi magacini za duvan se po svojoj gradjevinskoj konstrukciji razlikuju od velike trospratne administrativne zgrade u kojoj se nalaze nas stan i gostinske sobe. Cvetaju juzne biljke, siri se opojni miris smokvi u cvetu.

Duvanska stanica na iskrajku varosice drema ovoga jutra, skoro nigde nikoga. U jednom cosku ogromnog travnatog dvorista stoji supruga strazara Gligora, dezmekasta zena srednjih godina, kuva obrok za svoju porodicu na sporetu postavljenom ispod razgranatih krosnji velike jabuke. Gligor je doneo iz lova divlju svinju."Pogledaj Gligore"- ona zabrinuto pokaza rukom pticu u brzom letu koja se spusti na jedan od magacina-" opet kukavica, nije dobro!" Malo zastade zabacivsi kao gar svoju crnu gustu kosu. Gligor je zabrinuto pogleda: "Gospodiin direktor ce nas napustiti, pozvali su ga u vojsku, sta ce sada da radi ovih tristo radnika. Bez njega nema nista, on ovo sve drzi svojim vrednim i mudrim radom ?"

Zavrsavajuci razgovor pozvase nas na obed. Meso divlje svinje je bilo izuzetno ukusno.


d. Dvadeset sesti mart 1941- Putovanje za Srbiju

Danas smo posli vozom kuci u Zapadnu Srbiju, voz ide do Stalaca, a onda je presedanje za Uzice; u Uzice stizemo sutra uvece gde cemo prenociti. Odatle idemo autobusom osamdeset kilometara do Ljubovije.Tamo nas ceka deda Velizar sa konjskim kolima, selo Uzovnica je pored Drine, samo nekoliko kilometara nizvodno od Ljubovije ka Zvorniku. Put je dug i naporan, treba proputovati celu Makedoniju i dobar deo Srbije, sa krajnjeg juga do severozapada. Majka je zabrinuta za naseg oca, koji je vec na njegovoj vojnoj duznosti. Rat samo sto nije poceo, rat je velika nevolja, i donosi nepredvidive dogadjaje, ili istinske tragedije.

Majka nas smesti jedno po jedno na sedista kupea. Najstariji brat ce imati za nekoliko meseci devet godina, ja sam rodjen jula 1936 godine, a najmladji brat je takoreci jos beba, nema ni dve godine. On je po necemu drugaciji od moga brata i mene, vrlo je plav i zelenook. Roditelji su govorili: ”Metnuo se na dedu Velizara!” Mama se osvrnu pazljivo oko sebe, kaza da sedimo mirno, da se ne naginjemo kroz prozor. Pogleda iznad sedista na prostor za prtljag da nesto ne padne na glave ako voz iznenadno krene ili stane. Sa nama je u kupeu vojnik, njegov masivan zut drveni sanduk opkovan gvozdjem je bas iznad nasih glava. Majka baca zabrinute poglede na vojnikov sanduk. Preko puta nas sedi jedan postariji covek, skoro starac, suvonjav i omanji cikica, njegove mrsave dugacke drhtave ruke se prosto obesile na sedistu kao na civiluku. Ovaj dobrocudni starac je vrlo zabavan. On se zbog necega odjednom uzruja, nagnu se majci vidno uzbudjen: "Znate gospodjo, voz se tako jednom naglo zaustavio, trgnu, sanduk jednog vojnika pade pravo na glavu deteta oficira, ubi dete na licu mesta!" Starac poce da mlatara uznemireno rukama, dize se naglo kao nekome uz inat, i u jednom dahu rece unoseci se drhtavim rukama u lice majci: "Znate sta se desilo gospodjo, oficir je uzeo revolver i na licu mesta ubi vojnika!" Vojnik odmah ustade, siva uniforma zateze presijavajuci se na snaznim plecima, osmehujuci se blagonaklono i snishodljivo uze u ruke drveni sanduk, savi se podu vagona kao da je cirkuzan od gume i stavi sanduk na pod kupea. Mama nevidljivo odahnu sa olaksanjem.

Voz zadrma, polako krete, onda sve brze i brze prema Srbiji. Idemo kod dede i babe, voz juri pravo u koso zapaljeno sunce, uzbudjeni smo i radosni, idemo u nadu i buducnost.

Vojnik otvori prozor i naglo isturi snazno telo do pojasa izvan vagona. Kroz otvoren prozor nagrnuse miris i dim lokomotive. Pocesmo da kasljemo. Jedna smirena postarija, ali jos zivahna zena, ustade i povuce ga rukom za rukav da se ne naginje: "Znas vojnik, vrlo je opasno naginjati se kroz prozor!" Ova mudra zena se uozbilji : "Jednom tako jedna zena sa detetom u narucju se nagnula kroz prozor, nije videla most, most naidje i ubi joj dete!"

Voz poce opet da ubrzava. Posle kratke pauze, zena se naglo okrete licem u lice jednom elegantnom prosedom gospodinu u nasem kupeu, skoro da na njega dosada nismo ni obracali paznju. On je srednjeg rasta, sa usiju mu visi lornjet, u gornjem dzepu novog plavicastog sakoa otmeno zadeven veliki zuckasti skupocen sat, za sat prikacen pozlacen sjajni zuti lancic koji pada prema pojasu savijen kao zmija. Kao da ga zbog necega cika, ova otresita zena mu se obrati pravo u lice: "A gde vi gospodine putujete ?" Smireno i polako spustajuci na kolena novine koje cita, kao da se zbog necega brani, ovaj neobicni gospodin joj odgovori vrlo tiho: "Idem za Beograd gospodjo." Razgovorna zena ga zagleda ljubopitljivo:"A da, secam Vas se-" uhvati se ona za glavu kao neka glumica-" vidim da ste mi poznati, Vi ste gospodin M., Vi drzite zlataru u Skoplju, ja sam skolska drugarica Vase sestre Sare, sedele smo u istoj klupi." "Gle, kako je nas svet mali, bas mi je milo zbog toga!"-prosto se obradova ugladjeni gospodin prefinjenih manira, on naglasava svaku rec kao profesor, vidljivo je da meri dobro sta ce kazati. Nasmesih mu se, spazih da se ovaj simpaticni gospodin nekako raskravi, skoro da se pretvori u nekog veseljaka, neocekivano ustade. Kao sto glumac cini na predstavi u pozoristu , on se pokloni na sve strane, crna duga kosa prosarana sedim vlasima mu se preslozi na glavi: "Dobar dan dame i gospodo, Zlatare Beograd, Sofija, Skoplje!" Brzo svakome od odraslih tutnu u ruke svoju vizit kartu." "Niste trebali, cuvajte za drugu pogodniju okolnost?"-obrati mu se mama uctivo. "Sta mislite da li ce biti rata ili ne?"-nastavi uporno zena. "Bas u Politici sam citao o progonima Jevreja u Nemackoj i drugim zemljama koje su nacisti okupirali. Ako dodju ovde ucinice isto to”. Zbog necega naglo okrete brigu na veselje, toplo se osmehujuci dodirnu mi sakom kosu: "A sta ces ti biti kada porastes?" Kao da sam predosecao pitanje ja odmah odgovorih:"Bicu pilot!" " Bravo" –skoro glasno uzviknu ugladjeni gospodin, ali ovoga puta je vec bio spontaniji, postade veseo i opusten. Ucini mi se kao da je hteo da me uzme u ruke i podigne visoko. Pa on je kao i mi!-prosto se obradovah gledajuci ga nasmejan. Onda rece majci uctivo: "Znate gospodjo, bio sam nedavno u Bugarskoj, ah, svugde roze, roze." Nije kazao "ruze, ruze" nego "roze, roze."

Kompozicija se drma i vijuga zanoseci vagone na krivinama cas levo, cas desno; lokomotiva povremeno pisne resko, zahukce snazno kao da se zbog necega naglo razljuti, zacu se kako izbacuje dim, zaskripa svojim masinama. Ja imam obicaj da odbrojavam bandere i prelaske vagona preko spojeva sina. Vrata kupea se sa praskom otvorise, odjednom ceo nas vagon preplavise setni zvuci harmonike; neko je odnekle uveo u nas kupe slepog pevaca, on je visok i krupan, promaja leluja plavu cekinjavu kosu na snaznoj glavi, u laganom hodu razvlaci velikim rucurdama harmoniku i glasno peva staru i predivnu srpsku pesmu:" Tri livade, tri livade, nigde lada nema, samo jedna, samo jedna, ruza kalemljena!" Svi ga gledamo pomalo uzbudjeni, slepi pevac unese u vagon zelena polja i brda juzne Srbije. Nije kao drugi slepi pevaci prosjaci, deluje dostojanstveno. Nosi harmoniku od vagona do vagona, sa maskom od lica, nasmejan, crven, velike glave, sretan. Svira bez prestanka, samo kada bi prelazio iz vagona u vagon, neko od putnika bi ga preveo. Putnici su ustajali radosni i stavljali mu sa uvazavanjem u dzepove po neki novcic, on nije govorio ni hvala, niti se zaustavljao. Nasmesen, blazen zbog necega, je nastavljao svoju neobicnu setnju iz vagona u vagon. Ocigledno je imao poverenje u postenje putnika. Pitam se, kako prelazi slep iz vagona u vagon, to zahteva opreznost cak i od onih koji vide, platforme su klimave? Pa valjda ga neko od putnika prevede u sledeci vagon? Moze neko da ga gurne? Sto, on je slepi pevac prosjak, kome on smeta? Kako je oslepeo? Ko i zasto ga salje da prosi po vozovima? Ali se vidi da slepi pevac uziva u vozu. On je sretan, izraz lica mu je plemenit. Svi ga postuju.

Starac ustade i protegnu se: "Stalac je tu, pa Beograd, a gde su moja Cuprija, Mala Krsna, Lapovo!?" Istegnu se rukama na sve cetiri strane, uze prtljag, pokaza rukom : "Ovo ti je prava Srbija!" Cekajuci da se voz zaustavi, stade pored prozora vagona i poce da cita glasno: " NE NAGINJATI SE KROZ PROZOR". A onda rece :" Evo i na francuskom:"Ne pas se pencher en dehors de la fenetre" i na italijanskom…...

Voz se sumanuto ustremi na sever ka Zapadnoj Srbiji, kao neka divlja azdaja koja grabi preko reka i vrleti, rasteruje magle i oblake, voz juri pomahnitao ka Uzicu, hita reci Drini, koja deli Srbiju i Bosnu, vidim je tamo negde daleko, vijuga, peni zelena i valovita. Radujemo se poseti zavicaju roditelja, kuci dede i babe, rodjacima. Nestrpljivi smo da vidimo Drinu, tako je svakog leta. Mali smo da znamo sta je, i gde idemo, ali to zna nasa majka. Ona rece da je u rodnom kraju ipak, i uprkos svega najsigurnije.



e.-Dvadeset sedmi mart 1941 godine-Demonstracije u Uzicu

Uzice dragi grad na brdima, miris rodnog kraja, jos malo pa smo kod kuce. Vetric donosi sa brda miris tek napupelih biljaka, miluje sjaj sunca, okolo poznati bregovi, odzvanja muzika ijekavskih rastegnutih reci, svugde ljubazni i veseli ljudi. Usred grada brdo, rekose neki -zove se Dovarije-kazu na vrhu brda groblje. Nadjosmo prenociste u jednom malom hotelcicu u glavnoj ulici nedaleko od zeleznicke stanice. Mama ushicena prica kako je ucila jedan razred gimnazije u Uzicu.

" Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!”-urla razjarena rulja, kao nadosla recna matica valja mahnita ulicama. Posmatramo uzbudjeni svetinu sa isturenih prozora gostionice visoko uzdignutih nad ulicom. Ulicom tutnji, kao da ispod nas juri krdo divljih bivola. Poceh da zamisljam da sa neke uzvisice posmatram bitku kao neki vojskovodja. Jedan snazan plavokos demonstrant u lepo skrojenom novom odelu se pope na balkon drzeci cvrsto u ruci crvenu zastavu. Vazan kao neki dirigent, trepereci od zanosa kao struna na guslama, zapenusano uzviknu: "Dole Hitler. Dole nacisti!” Gomila se ocas poce okupljati oko njega. Govornici su se smenjivali, razvijorise se na vetru velike crvene zastave, odjeknuse reski povici razbesnelih ljudi : "Zivijo Staljin. Zivijo Sovjetski savez, Zivila Komunisticka partija!"

Jedan smiren postariji covek, mudrost zraci iz lica i u ociju, se pope na malo uzvisenje od koga napravise improvizovanu govornicu i poce da govori tiho i mirno, pozivajuci na smirenost i razum; uznemirena gomila ga ljutito odgurnu, zacuse se razjareni urlici : " Obesimo izdajnika!” Posle ovoga dogadjaja, stalno smo se pitali: sta je bilo sa mirnim covekom koji je izazvao onoliku ljutinu demonstranata, da li su mu nesto uradili na zao? Sta? Zasto su bili ljuti na njega?...

Tomislav Krsmanović*


_______


Veliki konkurs Edicije ZAVETINE se uveliko zahuktao. Stižu nam rukopisi svih žanrova.

Molimo autore da budu strpljivi i da se pridržavaju pravila konkursa. Ovom prilikom donosimo

dva duža odlomka iz obimnog rukopisa dnevnika T. Krsmanovića, koji preporučuju za štampanje

na desetine recenzenata. Sada objavljujemo samao nekoliko preporuka.

Marinko Arsić Ivkov smatra da je Krsmanović napisao -AUTOBIOGRAFSKI ROMAN.
U književnosti, s istorijom je veoma teško izaći na kraj. S autobiografijom, takođe. Skerlić je upozoravao da istorija u romanu skučava slobodu invencije, a da roman izvrće istoriju. Nikolaj Velimirović je napisao: sačuvaj me, Bože, memoara! Da su i jedan u drugi uglavnom u pravu, ne treba dokazivati. Istorijski događaji ne smeju biti iznevereni, odnosno proizvoljno prikazani. Memoarska i autobiografska dela, iako je reč o ličnim ispovestima, moraju poštovati kriterijum objektivnosti, ma i na štetu autora (što, u praksi, uglavnom, nije slučaj, naročito kad je reč o memoarima). Pored načela objektivnosti, u ovakvim delima treba poštovati i načelo selektivnosti, izbora onoga što će ući delo i onoga što će, kao nevažno, biti odbačeno.
Ovi zahtevi najrečitije govore da autobiografije i autobiografsku prozu nije lako pisati, i pored toga što ih mnogi pišu i što imamo inflaciju autobiografija
.

Tomislav Krsmanović, javnosti do sada poznat pre svega po svojim političkim i društveno angažovanim tekstovima, kao i po tome što je bio žrtva represije jednog totalitarnog režima, u svom zrelom dobu uhvatio se upravo u koštac sa izazovom autobiografskog romana. Za tako nešto motivisala su ga sigurno dva razloga: prvi je, što je živeo u jednom burnom vremenu; drugi, što je i sam bio zahvaćen tom burom, bilo kao „slamka“ kojom se igraju vihori istorije i volja političkih moćnika, bilo kao svestan i odgovoran pojedinac koji se takvim silama suprotstavlja.
Odmah treba istaći da je Krsmanović u svojoj Sagi u velikoj meri uspeo da izbegne zamke koje sam na početku pomenuo.
Pre svega zahvaljujući tome što on svoj život pripoveda, što je, dakle, sličniji literarnom junaku nego nekom ko bi sebe hteo da predstavi većim nego što je bio (a što je gotovo redovna pojava u autobiografijama i memoarima). A očigledno je da je u Sagi reč o stvarnim zbivanjima i stvarnim ljudima, da u tom pripovedanju ništa nije izmišljeno.
Druga vrlina ove knjige je gledište sa kojeg autor posmatra svoj život i događaje. Njega nije zasenila veličina istorijskih događaja. U prvom planu su uvek život i ljudi oko njega, a sve ono što je kasnije postalo deo istorije je u drugom planu. Ne traži pisac istoriju, nego ona uvek traži od njega. On od početka romana i doslovno beži od nje, ali ona ga ne pušta.
Ovakvo gledište uticalo je i na formu romana i u velikoj meri je zaslužno što se ova knjiga lako čita. Saga je satkana od mnoštva jezgrovitih i slikovitih epizoda, i to deluje kao vrlo dobro piščevo rešenje. Jedna epizoda brzo smenjuje drugu, onako kako se smenjuju dani i godine u jednom burnom vremenu. Nema u Krsmanovićevom delu mnogo otezanja i „razglabanja“, suvišnih opisa i komentara, koji bi sigurno štetili delu.
S druge strane, u tim epizodama ima dobrih literarnih pasaža. Naročito kada je u pitanju opisivanje svakodnevnog života, kroz koji, u krugu uže i šire porodice, prolazi pripovedač kao dečak i mlad čovek.
Autentičnost je još jedna vrlina ove knjige. Čitalac u nju gotovo nikad neće posumnjati, što baš nije čest slučaj kad su u pitanju autobiografska dela.
Pisac je našao meru između privatnog života i istorije (i, naravno, politike).
Krsmanović se predstavio kao učesnik i nenametljiv svedok jednog mračnog vremena, bilo da se Saga čita kao literarno delo, bilo kao autentično svedočanstvo.
Oni koji malo bolje poznaju biografiju i delo Tomislava Krsmanovića, verovatno će zaključiti da bi bez Sage oni ostali nedovršeni.

Pre štampanja, neophodno je jedno dobro i savesno lektorsko čitanje

Predlažem da se naslov Saga o …icima promeni (zbog … icima, koje deluje malo nekomunikativno)..."


Moma Dimic, knjizevnik: Svedocanstva, dokumenti, o istorijskim tako i licnim dogadjanjam tokom Drugog svetskog rata, i kasnije. Mesavina dnevnika, secanja, istorijskih osvrta na ljude i dogadjaje, liseni bilo kakve ideoloske obojenosti, oplemenjeno snaznom moci zapazanja, zapisi pronicu u bitne komponente istorijskih ravni, uz romansiranje ambijenta, likova i vremena dogadjanja. Ova knjiga prevazilazi jednu licnu hroniku i seze u svedocanstvima od sireg istorijskog i drustvenog znacaja.

Profesor dr Jovan Marjanovic, Fakultet politickih nauka: Knjiga Tomislava Krsmanovica ovoga puta nije publicistika, nego je uzbudljiv autobiografski roman koji predstavlja autenticno svedocenje o decenijskom funkcionisanju totalitarnog politickog sistema kojeg smo se otarasili 5. oktobra 2000 godine. On ne pribegava samo literarnom kazivanju, nego se laca nauke, politikologije, etnologije, istorije, sociologie, zeli da ovu materiju podvrgne lupi svedisciplinarnog proucavanja. Krsmanovicevo knjizevno svedocenje seže od cetrdesetih godina proslog veka, celo vreme pleni paznju citaoca, a u fokusu mu je: intenzivna politizacija svih oblasti društvenog života uz porast represije i masovnih sumnjicenja, kršenje ljudskih prava, zacetak politickog klanisanja i mafijašenja, birokratizacija, privilegisanje, korupcionašenje i drugi vidovi politicke degeneracije i kriminalizovanog štetocinstva.Poseban kuriozitet u ovoj knjizi pretstavlja prikaz takozvane „lakirovke”, kao i drugih lagarija o tome kako mase „prihvataju sistem”. Prema Krsmanovicevoj analizi ucinak ovog politickog anestetika je dvojak, on proizvodi stalno opadanje samokriticnosti vladajucih politickih faktora, na jednoj strani, i na drugoj, sukcesivno intenziviranje opšte bezobzirnosti i sve nemilosrdnijeg fizickog terorisanja gradjana...


Stefan Metzeler, Urednik Pro Libertate, publicista, Svajcarska: - Saga je bogato stivo koje me je snazno uzbudilo.. Stil je vrlo citak i zaokupio je moj interes. Opisi su jarki i snazno privlace paznju citaoca, sa neobicnom i uzbudljivom pricom.u centru zbivanja. To je tako dobro, da jedino postoji opasnost da ljudi izgube iz vida cinjenicu da autor opisuje stvarnu istoriju, a ne fikciju. Takoreci je zastrasujuce da je autor morao kroz ceo svoj zivot da dozivljava takve stvari i da zivi u takvoj neobicnoj stvarnosti. Ali nakon svega, ovo je bas to sto treba da potseti savremenike sadasnje nase istorije i svakidasnjice, izgleda da klizimo sve brze i brze u pravcu da se pocine nove pogreske. iz proslosti. Smatram da autorova iskustva i poruke mogu pomoci da se preduprede vecita ponavljanja istorije, potsecajuci citaoce na uzase koji su se ranije desili, a koje opisuje stvarna osoba., a ne istoricari koji podatke crpu iz druge ruke, drugih izvora i dokumenata".


Džavier Collet Urednik Pregentil-a ,Francuska, profesor: Visoko ocenjujem Sagu , opise, poeticnost decaka ili deteta, koji otkriva rastrzanosti , bune i nedace bivse Jugoslavije. Sarm ove knjige je vizija coveka koji odrasta u zemlji koja klizi u progresivan teror .Ovo je humanisticki knjizevni rad, sa dobrim opisima psihologija dobrih i losih ljudi, prica u kojoj svako od nas moze prepoznati sebe, ili nekoga drugoga koga zna


dr. Barun Mitra, profesor univerziteta , direktor Instituta slobode, Nenj Delhi, India: Citanje sage Tomislava Krsmanovica tako jasno otslikava korene tragedije koja je snasla Jugoslaviju. Jasno je da se koreni prostiru jos mnogo dalje i pre Slobodana Milosevica, i Tita licno. Dnevnik zadire u glavne uzroke i korene, a to je razumevanje fenomena balkanizacije. Potpuno se slazem sa Krsmanovicem da postoje slicnosti izmedju Indije i Jugoslavije .Jugoslavija nije jedini Balkan na svetu..Kao sto smo diskutoval ranije, esej Ejn Rend "Balkanizacija" je vrlo primenljiv za ovu tvrdnju... itd.
Fotografiju (u tekstu) priložio autor. To je idilični prizor iz Bosne.
Mogli bismo nastaviti objavljivanje odlomaka iz DNEVNIKA T. Krsmanovića, na jednom drugom našem Blogu.
Pozivamo autora da nam posalje prekucan tekst čitavog rukopisa dnevnika na srpskoj tastaturi - latinici. Pozivamo takođe i posetioce, čitaoce ovog bloga, da daju svoja mišljenja i o ovom Krsmanovićevom tekstu,
kao i o drugim tekstovima drugih autora, učesnika na Velikom književnom konkursu Ed. ZAVETINE...

DNEVNICI Tomislava Krsmanovića (1)



DNEVNICITomislava Krsmanovića

Prvi tom 1941-1953

IV. HRONIKA DOGADJAJA






1.-Đevđelija 1940-1941 godina

a. Đevđelija (mala makedonska varosica na krajnjem jugu bivse Kraljevine Jugoslavije, na granici sa Grckom, od oko 4.000 stanovnika okruzena Dinarskim makedonskim Alpima). Novembar 1940 godine.

Hodajuci brzo, skoro trčeci, priblizavam se železnickoj stanici koja mi hita u susret kao dragi znanac, ne mogu da savladam nestrpljenje da se tamo sto pre pridruzim nekolicini drugova u igri. Za nas je zeleznicka stanica omiljeno mesto da se uzivljavamo u posmatranje vozova i putnika, koji odlaze prema novim susretima i snovima.

"Evo me Dimčo!"- zadihan uzviknuh mome zlatokosom makedonskom drugu u igri. Jedan blag i mio osmeh se pojavi na njegovom suvonjavom licu, neocekivano me pogleda iskosa, ucini mi se ljutito. Ne vidim razlog da se ljuti na mene? Ovo mi je izgledalo jos verovatnije, kada me, smeseci se zagonetno, zagrli prijateljski i prosaputa mi pravo u uho:" Sta trazis bre ovde u Makedoniji, tvoj otac je Srbin, Srbi truli vrbi!." Shvativsi da se sali, odmah mu uzvratih salu smejuci se glasno:" Makedonci truli konci!" Obadvojica se zasmejasmo i zagrljeni kretosmo dalje. "Znas" -kao da se iznenadno priseca necega nastavi hvatajuci me vazno za lakat- "jedan avion je pao u polje nedaleko odavde, hajdemo da ga vidimo!"Gledajuci me pametnim zelenim ocima prijateljski kao i obicno, prozbori blago znacajno podizuci ton glasa: "Iduci tamo pokazacu ti nase skloniste protiv bombi koje je otac sagradio u podrumu nase kuce."

Vazduh iznenadno zapara pisak lokomotive koja se brzo priblizavala, kompozicija vagona je izlazila iz tunela uvijajuci se kao neka velika zmija, priblizavajuci nam se najednom se pretvori u istinsko cudoviste, koje je sto se vise priblizavalo postajalo sve ogromnije. "Sacekajmo jos ovaj voz, i onda hajdemo da vidimo avion!"- rekosmo skoro u glas. Kompozicija stize, zaskripase kocnice , cu se iznenadni i kratak pisak sirene lokomotive, kao tacka na kraju recenice. Voz se zaustavi.

Buku kompozicije zameni skoro apsolutna tisina.Toplo je. Mirisu smokve. Nista se drugo ne cuje sem poj blazenstva cvrcaka u sasusenoj travi pored pruge poprskane katranom. Letnju idilu muzikanata cvrcaka poremeti reska skripa sarki na vratima vagona koja pocese da se sirom otvaraju. Pred nama se ukaza vrlo neobican prizor: vojnici sa belim zavojima oko ruku, grudi, glava, ociju, nogu. Gledali smo u vojnike zateceni i zadivljeni. Slika osakacenih vojnika koji negde putuju a koje niko ne prati niti cuva, je u isto vreme vrlo tuzna. Razgali me njihovo spokojstvo, shvatali su, tako mi se ucini, da su ipak na sigurnom, medju prijateljima.

Neki od njih su imali snage da sidju iz vagona na zemlju. Dva vojnika uzese ispod pazuha jednog ranjenika koji je imao veliki zavoj preko cele glave i oko ociju, te nije mogao nista da vidi. Kako je to tuzno! Kada ga nekako svedose iz vagona na zemlju, on se saze, napipa jedan poveci kamen, uze ga u ruke i poce da ga ljubi jecajuci, izgovorao je neke reci na nama potpuno nerazumljivom jeziku, koji nije bio ni srpski ni makedonski. Slepi vojnik, glavni akter ovog neobicnog prizora, je bio krajnje uznemiren i potresen. Pricinjava mi se da mu iz praznih ocnih duplji prekrivenih zavojem teku suze. Shvatih da slepi vojnik voli ovu zemlju, da je potresen, i da je srecan sto se zrtvovao. Nije mi jasno kako govori strani jezik, a ljubi kamen Makedonije?

U medjuvremenu se pojavi nas stariji drug, vec poveci decak, za glavu visi od nas, koji je bio sin Grka, djevdjelijskog trgovca, u Djevdjeliji postoji jedna mala grcka kolonija. Okrete se prema nama i rece, pazljivo osluskujuci reci vojnika: "To su moji Grci, vracaju se iz Albanije, oni su ih naterali u povlacenje.Taj vojnik ljubi kamen jer misli da je dosao u domovinu, u Grcku." "Grci i mi smo slicni, slepi vojnik voli nasu zemlju. Oni putuju sami vozom kroz nasu zemlju bez pratnje, znaci Grci i mi smo pravi prijatelji.”- prosto se obradovah.

(Istorijsko objasnjenje: To su bili grcki vojnici koji su se vracali iz Albanije.
Tadasnja nemacka saveznica Italija je videla ondasnju Albaniju pre svega kao most za svoju vojnu ekspanziju na Balkanu. Aprila 1939 Italija je napala i okupirala Albaniju. Kralj Albanije Zog je izbegao u Grcku. Upotrebljavajuci Albaniju kao svoju vojnu bazu oktobra 1940 godine italijanske trupe su napale Grcku, ali su odmah bile odbijene energicnom odbranom grcke vojske. Grcka i Jugoslavija su bile okupirane od Nemacke aprila 1941 godine.)


b. Petnaesti mart 1941 godine - Otac pozvan u vojsku


Otac, sef ( tako su zvali direktora) Duvanske stanice u Djevdjeliji, kao rezervni kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije je pozvan da se javi na duznost u njegovoj vojnoj jedinici. Rat se vec nazire. Roditelji odlucise da majka sa nas troje dece ode kod roditelja naseg oca u Zapadnu Srbiju, u okolini Ljubovije na Drini, jer je kod svojih ipak najsigurnije. A tu, odmah preko Drine, nalazi se mala istocno-bosanska varosica Bratunac, odakle je nasa majka, i gde zivi njena porodica.

Roditelji su zabrinuti zbog moguceg rata, ali i tuzni zbog rastanka sa makedonskim prijateljima, koje su cenili kao vrlo iskrene, postene i vredne ljude. Otac je cesto ostavljao bicikl pored puta u jarku, odlazio bi po ceo dan kilometrima u brda da obidje uzgajivace duvana, a da mu nikad niko nije nijednom ni pipnuo bicikl.

"Ziveo Kralj, zivela Jugoslavija!"- uzvikivali su oficiri okupljeni u gostinskoj sobi naseg prostranog stana u zgradi Duvanske stanice, uzdizuci visoko ruke sa sabljama, dosli su da isprate oca u vojsku. Ustade jedan oficir, svetlosmedj, sa velikim brkovima, istinski dzin, skoro da se tetura, vidi se da je pomalo pijan, odrza mali govor: "Nisu izvukli lekciju iz Prvog svetskog rata, ovoga puta ce nauciti zauvek!"- kad zavrsi govor ljutito vrati sablju u leziste.

Majka nas odmice sto dalje, sablje fijucu kroz vazduh.
Tomislav Krmanović*

------------

Evo šta nam G-din Tomislav Krmanović piše o sebi:
ZAVETINE
Beograd

Postovani gospodine Lukicu,
Jos jednom hvala na Vasoj poruci....Ovaj rukopis knjige koju sam poslao je za Veliki konkurs Edicije Zavetine, moja zelja je da ovu knjigu sto pre publikujem. Predocavam da je ovo Tom broj 1, pokriva period 1940-1953 godina. Uradjeni su ostali tomovi sve do danasnjih dana, razume se potrebno je da ih jos doradim, lektorisem, poliram, usavrsim.Spreman sam da Vam ih dostavim na uvid, ukoliko Vas to zanima? To je povremeno vrlo neobican svet, u isto vreme puna imena i prezimena, stvarni dogadjaji, sto se priblizava vise danasnjim danima sve je vise poznatih javnih poslenika. Vrlo je zanimljivo vreme boravka u egzilu u Brislu, Belgija 1965-1971, 1973-1974, u raljama Hladnog rata, u okruzenju spijuna, tajnih agenata, politickih kidnapera, placenih ubica. Slazem se da ovaj tekst mozete koristiti po Vasem nahodjenju, za casopise, itd, molim prethodno me obavestite. U javnosti sam poznatiji kao borac za ljudska prava, jedno vreme kao marketing eskpert sam bio vrlo prisutan u casopisima ( 1976-1986) i socioloskim i slicnim revijama i glasilima; sa esejistickog stila pisanja se orijentisem na lepu knjizevnost.Imam mnogo sta da kazem. Imam stotinak knjiga spremnih za stampu, to je ne samo cudan svet ljudskih stradanja, nego ponekad i vrlo neobicno i uzbudljivo literarno stivo . Spreman sam da Vam stavim na uvid ovu moju bogatu naucnu i knjizevnu bastinu.Ubedjen sam da bi to zanimalo potencijalne segmente citalaca. Dosada to nije bilo moguce, bio sam pod blokadama, u izolaciji, poznatiji kao predsednik Pokreta za zastitu ljudskih prava, a vrlo malo poznat kao pisac.Znate i sami kako je se tesko afirmisati kao pisac. Sada se znacajnije budi interes za moj rad i spise.

Rodjen 20.7.1936 godine u Presevu, zavrsio Ekonomski fakultet u Beogradu 1963 g, i Post diplomske studije istrazivanja trzista ICHEC-Brisel 1969 godine.Zivim u Beogradu od 1951 godine, boravio u egzilu u Brislu , Belgija u dva navrata, od 1965 do 1971 i od 1973 do 1974 godine, i na sluzbi vojnog roka u Kraljevu, Srbija 1963-1964 godine.
Napisao sam sledece knjige u klasicnoj formi: O stanju i uslovima zivota u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, u tirazu od po nekoliko puta po 1.000 primeraka, od strane jednog privatnog stampara-izdavaca; WHITE BOOK aboute MOVEMENT FOR THE PROTECTION OF HUMAN RIGHTS, Graf art Zemun 1994 godine; Drinski rasomon , Sfairos 2003 godine( literarni prvenac); Kaznena psihijatrija-ko je ovde lud( 1975-2004), Vedes, 2004 g; Ljudska prava-crna rupa , Vedes ,2006; Neformalni centri moci, Alfa tim print, 2007 g. U formi samizdata je izdato nekoliko desetina knjiga o zrtvama progona. Pisac sam nekoliko hiljada saopstenja Pokreta za zastitu ljudskih prava i Godisnjih izvestaja o stanju ljudskih prava ukoricenih u vise tomova od 1975 do 1999 godine.( a postoje i saopstenja i izvestaji od 1999 do danas).

Pripremio sam za stampu knjige SOKOLSKA NAHIJA , Sfairos 2004 i KOSMAJ,Geo 2004 godine, kao i knjigu americkog.profesora univerziteta Kena Skulanda “Avanture Dzonatana Galibla” na vise juznoslovenskih jezika, od strane vise izdavaca, slicno i sa knjigom americke naucnice dr.Mary Ruwart “Ozdravljenje naseg sveta”,izdato u vise hiljada primeraka..

Napisao stotinak strucnih ili naucnih clanaka iz oblasti marketinga, propagande, sociologije, ljudskih prava, objavljenih u casopisima kao Marketing, Direktor, Ekonomika, Istrazivanje trzista, itd, Socioloski pregled, Casopis zavoda za kulturu( Trivo Indjic), Pravoslavlje, Univerzitet Nis, itd, ISIL Bulletin, USA, u stranoj stampi, etc. U arhivi se nalazi veliki broj neobjavljenih naucnih tekstova.( Mnogi su prikazani na internetu).Dobitnik vise medjunarodnih priznanja. (odrekao se svih). Predsednik Pokreta za zastitu ljudskih prava.Uredjuje list LJUDSKA PRAVA. ( izasao dosada nekoliko puta).

Zajedno sa grupom beogradskih intelektualaca osnovao marta 1975 godine prvi jugoslovenski odbor za zastitu ljudskih prava Direktna akcija za samozastitu koja je krajem 1980-ih godina postala masovna organizacija Pokret za zastitu ljudskih prava. Iz ovih organizacija je nastalo nekoliko organizacija za zastitu ljudskih prava i politickih stranaka. u Srbiji i bivsim republikama SFR Jugoslavije......

S’postovanjem
Tomislav Krsmanovic
Na slici gore: T. Krsmanović, kao dete, 1938.
Dole - autor kao odrastao čovek.