Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 16. август 2009.

Нови књижевни часопис


Оркестар СУЗ

Нови књижевни часопис за заветине и вашаре,свадбе и сахране, урнебесе и рашчишћавања

Управо је објављен први број, штампан на папиру новог књижевног часописа Оркестар СУЗ на 100 страна препознатљивог свитак формата.

Дигитална верзија сасвим одговарајућа штампаној може да се поручи по цени од 25,00 дин. Бесплатан примерак дигиталне верзије моћиће да се добије бесплатно уочи београдског Сајма књига. Потребно је само да се јавите електронском поштом и ми ћемо Вам послати примерак...

То је часопис нових иницијатива. На сајту посвећеном овом часопису, може да се сазна више.

Погледајте  
http://sites.google.com/site/orkestarsuz/






понедељак, 13. јул 2009.

Knjiga pripovedaka Branka Ćurčića

Ivan Despotović




Živeti i umreti u ulici ljubavi





prva knjiga pripovedaka Branka Ćurčića, odabrana na Velikom međunarodnom konkursu Edicije ZAVETINE, Beograd, Zavetine, 2009.*



Življenje, umiranje i ljubav sadržani su u naslovu zbirke pripovedaka Branka Ćurčića. Kao opozicioni elementi života, poput mržnje i ljubavi, strasti i hladnoće, dobra i zla. Oni se u ravnici združuju u neki mistični, nedokučivi mir- kaže nam autor u prvoj priči, gde crkveni tornjevi postoje kao putokazi za nebo, dom Boga oca. Kao što je podvučeno podnaslovom, ovo je ispovest o jednom gradu, običajima, na početku 21. veka, ali se već u naslovu knjige oseća vanvremenost onoga o čemu se pripoveda. I sve je tu sadržano, u ravnici; Bog, ljudi: korumpirani, dobri, bogati, siromašni, političari, pa i sam Umetnik. O toj stvarnosti može se napraviti jedino ispovest, ona se izgleda ne može suštinski kritikovati, jer je nalik memoriji ogromnog kalkulatora. Kao i u Boga, u nju je sve uračunato. Što bi lik Umetnika rekao neminovni, takvi su valjda i događaji u Brankovim pripovetkama.
Autor gradi izražajne karaktere, portrete, sa patinom starih slika, ulja iz kakvog muzeja, koja uvek zadržavaju prisenak bajkovitog. Lik dečaka Ferenca Kavge, sposobnog da trpi, bez zlobe, željnog da pomaže drugima i kao lekar doprinese zajednici, kontrastiran je bandoglavom nacionalisti Petru Petroviću, zvanom Krv. Prvi je žrtva drugog, ali kasnije, u odraslom dobu, stvarnost ih tera na suživot i oni se oslikavaju u pomirljivom svetlu. Ferenc traži mesto za ordinaciju u Krvovoj novogradnji. To je stvarnost ravnice, jasnoća linearne perspektive, kao na holandskim platnima. Bajkovitost ali i konkretnost lica i prilika, možda nalik prizorima Pitera Brojgela. Ovo je 21. vek, mada se čini da su sva vremena slična, u tim pričama, izgovorenim (reklo bi se) sa stanovišta mudrosti. Nešto što izgleda crno-belo, jednostrano, sasvim je drugačije kad bolje razmislite. Simbolički motivisane intuicijom nizije, fabule pripovedaka daju svestran i stoga opšt prikaz pojedinačnih života. Obuhvaćeno je i iracionalno i svesno biće Severaca, junaka zabeleženih u jednom periodu i prostoru.
Ne čudi što je glavni junak koji se kroz priče povlači – filozof. Titula mu daje dozu opštosti, kao i ostalim junacima, na primer, Umetniku. Meštani tog slikara i pesnika vide samo kao jednu reč, Umetnik, i on u priči ostaje ta reč. Najmoćniji političar u okrugu, dakako, ima ime, jer za njega svi znaju. To je Jovan Jankov. Izražajno je ocrtan samouvereno halapljivi karakter. Kod njega dolaze umetnici ne bi li dobili finansijsku podršku. On ih tera na kompromis i, gle, naizgled beskompromisni stvaraoci pristaju. I mladi ljudi u Kući kulture shvataju da nisu bolji od svog prethodnika, štaviše, on se u datim okolnostima snalazio bolje nego novi. Čudna, ali sasvim očekivana, to je slika Zemlje, života na njoj, i jednog grada.
Čini se kako će uvek, u svakom vremenu i prostoru postojati jedan grad, umetnik, filozof, jedan Jovan Jankov, jedan vlastodržac. Kao što postoji i jedan Bog. Ove priče nose dozu bezazlenosti, novog izraza, oslikavaju „telo“ stvarnosti. U njoj su i moralno prihvatljivo i ono neprihvatljivo – samo telo, materija od koje je satkana ravnica, Severno S, nebo, samo Biće. Zato je ta stvarnost relativno bezazlena, samo stvarnost, kao što i mora biti.
Pojedini likovi provlače se kroz sve priče, što knjizi daje osobine šire proze, razuđenog romana, postavke slika gde prizori beleže ista lica, na jednom mestu u različito vreme. Ova knjiga daje potpuni prikaz života, ograničen možda lokacijom jedne male zemlje, njenog grada, ali gde se mnogi čitaoci, na raznim tačkama zemljine kugle, sigurno mogu prepoznati.




Ivan Despotović
______

понедељак, 25. мај 2009.

Nad knjigom “Ako sam samo misao” Vide Nenadić / Zoran Bognar


Vida Nenadić (Užice,1964), svakako je jedno od najprijatnijih otkrića u proteklih nekoliko godina na topografskoj mapi savremene srpske književnosti. Potpunu afirmaciju i naklonost šire javnosti ostvarila je prevashodno sa svojim romanom «Zoo Called London» (2008); mada ni njene tri knjige pesama «Prašina od zaborava» (2007), «U izmaglici sećanja» (2007) i «Kopča» (2009) nisu bile ništa manje zapažene...
Knjiga izabranih pesama «Ako sam samo misao» (objavljena dvojezično: na srpskom i engleskom jeziku) svojevrsni je egzemplarni katalog njenog dosadašnjeg pesništva, odnosno nešto što bi se u muzičkoj produkciji etiketiralo sa The best of... Zanimljivo je napomenuti da se Vida Nenadić u ovoj knjizi pojavljuje u tri «uloge»: kao autor pesama, kao neko ko je načinio ovaj izbor pesama... i kao prevodilac svojih pesama što, mora se priznati, predstavlja pravi kuriozitet u svetu, ako ne svetske a ono bar domaće, književnosti... Francuska pesnikinja i slavista Mirej Roben (Mireille Robin) je svojevremeno u intervjuu za «Književnu reč» rekla da je prevod novo stvaranje... Sa ovom tezom bi se zasigurno složila i Vida Nenadić koja je prilikom prevođenja i prepevavanja svojih pesama na engleski jezik neizostavno imala osećaj kao da piše nove pesme ili bar da piše neke varijacije postojećih pesama. U tom neprekidnom i nepreglednom carstvu mogućnosti odslikava se sva lepota kreiranja, odnosno nastajanja novog dela...
Kroz ovako organizovanu knjigu dolazimo do zaključka da su tematska usmerenja poezije Vide Nenadić izuzetno raznovrsna, dok su misaona uporišta najčešće vezana za preispitivanje ključnih mesta čovekove egzistencije. Pesme Vide Nenadić su retke intuitivne snage, misaone i idejne zaokruženosti. Ova pesnikinja je u svojim poetskim ostvarenjima zašla u egzistencijalne probleme života pišući tako uverljivo i osobeno o naizgled opštim temama bespoštedne dokolice. Kroz mnoge lucidne pesme u knjizi “Ako sam samo misao” (iz koje sem naslovne pesme kao stubove nosače posebno izdvajamo i pesme “Na obali duše”, “Tebi govorim”, “Svi ti apsurdi”, “Ništa više nije kao pre”, “Kamena bista” i “Neću vam reći ime grada” koja je u romanu “Zoo Called London” objavljena umesto predgovora, odnosno kao lajtmotiv cele knjige) mi shvatamo da je njena poezija sva od etičkih određenja – ona je na momente i erotska i osećajna i mišljena i duhovita i opominjuća. Kroz ove pesme Vida Nenadić objavila je mnoga iskušenja koja su čoveku zaista neophodna i koja život čine bogatijim i kompleksnijim. Osim naznačenih karakteristika, nezaobilaznu nit ove poezije čini buntovni sadržaj reflektovan mnogim asocijacijama, paradoksima, sarkazmom i simbolima preispitivanja oveštalih postulata života. Trebalo bi napomenuti još jednu zanimljivost: naime iščitavajući sada najbolje pesme Vide Nenadić na jednom mestu stiče se dojam da ova poezija ostvaruje novi kvalitet – sada se svet u njoj zgusnuo i sazreo; sada pesnikinja kao da kreće dalje u život gde sluti i stvara nove prostore. Ona nastoji da sve što je bilo svede u jednu dijalektičku viziju, u jednu kompleksnu etičku misao, želi da iskustvo pretvori u novu poruku.
Kroz knjigu “Ako sam samo misao” autorka svoje istine o svetu i njihove provere traži u urbanom, dnevno-mitološkom i socio-antropološkom biću i u njegovoj savremenosti i prirodi. Iščitavajući ovu poeziju prevashodno primećujemo da Vida Nenadić, kao i svaka zrela pesnikinja, nije zaobišla činjenicu da je svaka poezija, pa tako i ova, objava pesnikove samoće i izraz života u jednom individualnom svetu, dokaz bogatstva ili siromaštva toga sveta, njegove angažovanosti ili pasivnosti, agresivnosti ili produhovljenosti. Tako je Vida Nenadić, kao i većina pisaca s početka ovog veka, s jedne strane govorila o nemogućnosti dostojanstvene egzistencije, o poremećenim ljudskim vrednostima, dok je s druge strane, implicite, ispisivala dirljive apoteoze veri, prijateljstvu, uzvišenosti, dostojanstvu…
Svakako treba napomenuti da je Vida Nenadić već sa svojim literarnim prvencima potvrdila primer autentične pesnikinje koja je izrastala iz sebe i iz svog vremena i koja u svakoj sledećoj knjizi dosledno iskazuje svoju individualnost. Poetski istrumentarijum u njenim knjigama je, kao što sam to napomenuo prilikom tumačenja knjige “Kopča”, tendenciozno intimistički refleksivan, ali koji je, mora se priznati, na originalan način, podignut na univerzalni nivo. Otuda se i u poeziji i prozi Vide Nenadić pojavljuju zasenčene epifanijske vizije, koje nisu samo stav autora, već su one izraz dilema u vremenu, izraz su čovekovih unutrašnjih preispitivanja i intimnih začuđenosti.
U svojoj literaturi kao osnovni kvalitet Vida Nenadić oglašava duh nove čovekove slobode (i kreativne i egzistencijalne). Reč je, dakle, o polivalentnoj poeziji ispisanoj oštrim alegorijskim koloritom… u kojoj, to posebno naglašavam, ima volšebne emotivne dubine. Vida Nenadić, dakle, nije pesnikinja idealizovanog sveta jer ona sluti njegove brojne mane ali i vrline i kroz njega ide otvorena srca i otvorenih očiju. Tom svetu ona se povremeno obraća stihom jake kritičnosti gde su moralna načela jasno definisana kao na primer u pesmi «Pokrijte se»:

Pokrijte se
stidom,
kad bežite od istine!

...a povremeno nežnim intimističkim vapajem, o čemu najbolje svedoče poslednji stihovi naslovne pesme ove knjige:
Ako sam slučajni pogled,
hvala vam što ste me sreli.

Ako sam samo misao,
hvala vam što ste me razumeli.

Vida Nenadić verovatno ne bi ni bila pisac i ne bi bila tako snažna da nije išla dalje i dublje od spoljašnjeg okvira realnosti (be)smisla, da nije ulazila u njenu kosmičku i duhovnu stranu, jer objavljivanje tog kosmičkog i duhovnog u čovekovom znači širenje vidika i oglašavanje novih saznanja i većih sloboda za čoveka. Sve to govori da su pesme Vide Nenadić izrasle iz gustine i dramatičnosti doživljaja, iz smisla za sažimanje i svođenje na bitne dijalektičke pulsacije života...



Zoran Bognar
_____
Ovih dana upravo je publikovana knjiga Vide Nenadic Ako sam samo misao, knjiga izabranih pesama, dvojezično izdanje, na srpsko engleskom. Svoje stihove je prepevala na engleski sama autorka. Prevod Bognarovog teksta na engleski može se pogledati na novom sajtu ZAVETINA, Sazvezdje ZAVETINA, zamišljenom kao medij na desetak svetskih jezika, na kojima bi se predstavljala kako srpska književnost i njeni pisci, tako i pisci drugih naroda i kultura i književnosti. Ovaj sajt se nalazi na adresi http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/

понедељак, 09. март 2009.

Princeza od cvijeća / Saša Begović

Mala crkva Sv. Petke u s. Mišljenovac, s-i Srbija, podignuta
u šumi na izvoru Lešje iznad sela, kao druga, o trošku jedne pobožne familije mišljenovačke
...Drage moje žene, sretan vam osmi mart, Međunarodni dan žena. Usvakom slučaju, želim vam da vas se netko poseban sjeti i pokloni vamkaranfil ili pola sata svog vremena (što i ja nastojim iskamčiti od vas ovimnewsletterom).


Naime, neprestano mi se čini da stojim na mjestu, da se stvarine događaju onim tempom kojim bih htjela, iako se nekome izvana može činitida je sve u redu (stvar je percepcije, vi ne morate živjeti mojim životom, aja ne moram živjeti vašim, i zato smo pomalo subjektivni). No kad čovjekpogleda iza sebe, nešto se ipak dogodilo. I zato evo - here it goes...


Konačno sam diplomirala na osječkom pravu, prije nekolikomjeseci. Nakon par mjeseci bezuspješnog traženja posla (beznađu se othrvavamglupim savjetima iz self - help priručnika, o zakonu privlačnosti ipozitivnom razmišljanju), odlučila sam da moram barem imati dojam da neštoradim, pa sam se odlučila upisati poslijediplomski studij, i to baš kaznenopravo (na istom tom, "mom" fakultetu, mojoj alma mater).


Neki od vas znaju, a neki ne znaju da sam negdje u svibnjuprošle godine pokrenula blog Bookeraj <http://bookeraj.blog.hr> koji je izprivatne zabave, dnevnika čitanja, prerastao u nešto što sam usvojila kaosvoju misiju: razviti diskusiju o knjizi, ne samo na najvišim razinama, veći među (razapnite me, koristim riječ koja ima tako negativan prizvuk!)plebsom, u što ubrajam, dakako, i sebe, jer sam književni laik. Zbog toga jeizbor knjiga koje čitam i predstavljam na tom blogu ponešto... eklektičan(eufemizam!) i nadam se da sam bar kod nekih čitatelja i komentatora blogaprobudila želju da nešto od onoga o čemu sam pisala i pročitaju. U svakomslučaju, ne smatram se blogericom u pravom smislu riječi jer je blogsredstvo (a ne način života) putem kojega prenosim misli (da sam vičnaizradi web - stranica, radije bih napravila web - stranicu, ali nažalost,imate priliku upoznati web - idiota).


No, pisanje bloga Bookeraj <http://bookeraj.blog.hr> donijelo mije i jedan spisateljski angažman koji me jako razveselio, a to je pisanjebookerajske kolumne za portal www.knjizevnost.org (kontaktirao me GoranKaranović, voditelj portala, jedna stvar je vodila drugoj... i tako.)


A sad prelazim na najvažnije, o čemu razmišljam proteklihnekoliko dana: ne znam jeste li pratili natječaj Matice hrvatske OgranakOsijek za najbolji neobjavljeni prozni rukopis? Ako niste, evo, rezultati subili objavljeni ovih dana (natječaj je potpuno šifriran, što znači da teknakon što su objavljeni pobjednički naslovi, pisci se moraju javiti srješenjem šifre), i moja zbirka kratkih priča *"Ratni profiteri i drugeistinite priče"* bio je drugi! (bila sam toliko sretna da me nije uopće bilobriga čiji je rukopis prvi, ali se ispostavilo da je autorica cura izValpova, što je odavde negdje 7 kilometara. Znači da vrijeme mladihslavonskih pisaca možda tek dolazi! Kasnije sam saznala da možda tek dolazii vrijeme pisaca - blogera, jer je treće mjesto zauzeo bloger EduardPranger, a četvrto bloger Andrija Škare... Posebno mi je bilo drago što jetako odlučio žiri kojemu je predsjedavao Miroslav Mićanović.) Drugoplasiranirukopis nema nikakve beneficije glede objavljivanja ili novčane nagrade, aliimam dojam da je to preporuka samo po sebi...


I što još? Eh da, trenutno najdraža moja spisateljica je *SanjaLovrenčić*, to mi je bilo čitateljsko iskustvo 2008. godine.


Što se tiče mojih vijesti, time završavamo mjesečni pregled...eh da, i recesija je, ako vam je slučajno promaklo u medijima.


No nadam se da ovo neće biti samo monolog (nije meni bedgovoriti u prazno, dapače, ali ponekad se čovjek osjeća bolje kad mu netkoodgovori), već bih voljela čuti i što vi radite, što ima novo, kako pos' o,kuća, birtija...


Princeza Od Cvijeća - over&out!

петак, 06. фебруар 2009.

Као да ме не чујеш / Милан Жиавановић


Милан Живановић




Загрљај
Вече у љубичасто боји кровове
Рој сјајних звезда и месец сребрно бео
Прсти ми лагано кроз твоју косу плове
Сањиве очи склапам да бих те боље видео





Сањарење
Пожелео сам ноћас да те љубим
Паперјасто меким пољупцима дугим
Свуда по телу
Пожелео сам твоје нежне белине
Светлије од месечине
Миловањима да покријем
Склапам очи па пловим
Пуним једрима твојим
Између звезда што трепере
Удахнем дубоко и ћутим
Па твоје име блудим
На уснама уздрхталим
А кад ме долазеће зоре плам
Увери да сам још увек сам
Звезде што гасну привијам на груди





Срећни тренутак поезије
Кад ти се очи уморне од страсти склопе
И задњи уздах задовољства лагана стиша
Тек тад ме твоје тело лепотом опије
И пожелим да те милујем као млака киша

Безбрижан нестајем са лица земље
Или тај свет прозирно нестаје у мени
Само две звезде као једна да су
Путују блистајућ у Васељени

Вечност настаје кад све нестаје
Радуј се лепоти пролазне визије
Заустави дах само на час
Срећни тренутак поезије





Недовршена песма

Несклад уморних жеља при крају младости
Прошлост отима садашњост од будућности
Ломе копља Пирови ратници
Отимам се мисли да не желим живети

Недовршена песма на уснама лебди
Звезда зорњача на своду моје радости
Плашим се првог бледог сванућа
У којем можда неће засјати

Крик

И кад ми последњи ударац задаш у срце
И бациш зверима да ме черече
Вриштаће моје крваво месо
Да ти усне не забораве моје пољупце





Јесен 1985
Никад лишће није опадало као толико
Или то раније нисам овако болно запажао
Да ли су то први знаци старости у мени
Или последњи пламени узалудне љубави
Да ли је то скривена чежња за родитељским домом
Или жал за годинамa ниушта расутим
Вино ме опија жешће но икад

Никад више жучи нисам просуо
А никад више за племенитошћу нисам жудео
Да ли су то последње ласте што из мог ока одлећу
Или подмукла шапутања нечастивог
Да ли смо одувек били странци
Или смо то постали тек кад смо се упознали
Разум ми лута кроз магловита привиђења

Да ли ћу имати снаге да признам лажи
Или је снага увек лагати
Да ли је могуће све опростити
Или да ли још зла треба нанети
Вино ме опија жешће но икад
Шапућем драга женска имена
Ипак лишће никад није опадало као ове јесени





Понекад

Понекад, кад ми се у глави све завитла
Кад ми је тешка властита сенка
И кад у устима осетим опор укус живота
Пожелим неки поток плав
И његов жубор благ да ми донесе мир
Пожелим неку нову љубав тад
Неки нови лик незнан лако насмејан и тих
Понекад кад ме дотуку и смех и плач
И кад више не видим ниједно решење
Пожелим да све о мени знаш
Све стрепње и надања празна
Пожелим да сам опет млад
Безбрижан дечак босоног и гарав
Понекад кад осетим бесмисао свега
И своју немоћ пред овим светом
Пожелим неке птице тужан пој
Да ме разнежи и расплаче као дете
Пожелим да утопим све у заборав
Дубок и тежак као смрт
Понекад





Као да ме не чујеш
Е драга моја
Лако грех прелази преко усана
Изговорили смо скоро све
Само оно што треба нећемо никада





Милан Живановић*


________

Милан Живановић поезију пише од дечачких дана и досад није објављивао. Рођен 19. фебруара 1959. године у Грачаници општина Љубовија (Република Србија). Основну школу и гимназију природноматематичког смера завршио је у Бајиној Башти. Редовно је учествовао на такмичењима младих математичара, а 1978. је био победник регионалног и учесник републичког такмичења из математике.
Дипломирао на Математичком факултету у Београду, на смеру Опште и математичке структуре. На истом факултету 2004. године уписао специјализацију наставног смера и 11. новембра 2005. одбранио специјалистички рад са темом Прилог теорији Питагориних тројки. Наредне године уписао другу годину магистарских студија на Природно-математичком факултету у Новом Саду наставног смера. Положио све предвиђене испите са просеком 9.33 и 25. јануара 2008. године одбранио магистарски рад са темом Питагорина теорема и њен значај у настави математке.
Од 1989. године ради као професор математке у Техничкој школи у Бајиној Башти. Ожењен, има две ћерке. Био један од иницијатора и организатора припрема олимпијских тимова младих математичара на Тари за међународна такмичења 2006. године
Учествовао са излагањима на осам међународних и домаћих научних скупова...До сада објавио једанаест стручних радова у часописима Математички лист, Тангента и Настава математике, издања ДМС-а Београд, као и свеска Питагорини и Херонови бројеви у издању Архимедеса, Београд 2005. ...
--------
НАПОМЕНА:
Велики конкурс Ед. ЗАВЕТИНА завршва се за две недеље. Ваши рукописи пристижу још увек, како у електронској форми тако и верзије одштампане на папиру. Међутим, на жалост, сазнали смо ових дана сасвим случајно, од неколико учесника конкурса Заветина, да су им пошиљке враћене од стране поште на Петловом Брду у Београду са напоменом Није тражио , онај коме су упућене, што је лаж!!Пошта није хтела Заветинама да преда пристигле пошиљке, са образложењем да Заветине нису Мирослав Лукић! То јест да Лукић донесе овлашћење да он представља Заветине!! Зато молимо све оне заинтересоване, који буду слали своје рукописе уобичајеном поштом да то учине, почев од данас, 6. фебруара 2009. године, на следећу адресу : Мирослав Лукић, 11000 Београд, Сердар Јанка Вукотића 1/13 , Србија, са напоменом За Велики конкурс... Већ крајем фебруара објавићемо листу - ширу листу рукописа, који долазе у обзир са публиковање. .. .. Дакле, остало је још мало времена до краја конкурса, пожурите! - Ур.