АКО Биљану Ећимовић Баркузу послужи здравље, Хиландар ће добити на дар Мирослављево јеванђеље извезено. Упорност и воља за овај огроман подухват јој не недостају. Већ је извезла девет страница и ако настави овим темпом, за остатак јој је, како каже, потребно још 12 година. Биљану затичемо у њеној соби, у стану на врху зграде у Улици деспота Стефана. Седи за столом који обасјава јака светлост. Између ње и платна је увеличавајуће стакло.
- Не видим, нажалост, ситно је. Сваки дан радим девет сати. Урадим три реда пре и три после подне. Неки пут ме понесе, па радим и дуже. Устајем око шест. Морам ово да завршим. Јеванђеље има 362 стране - говори нам Биљана.
За израду Мирослављевог јеванђеља користи сликарско платно, синтетички конац и златне нити којима се украшавају свештеничке одежде.
- Платно је прављено од конопље - објашњава она - продаје се у тапетарским радњама. Основни црни конац је најобичнији, синтетички, за шивење. Имам доста праксе са везом, бољи је од памучног и много дуже траје. Златни конац сам узела у Грчкој. Купила сам осам нијанси златне и један сребрни.
Некадашњи економиста у Инвестбанци, Биљана је пре доста година постала технолошки вишак и остала без сталног запослења. Није клонула духом. Свој хоби, који јој је до тада повремено доносио допунску зараду, рестауратора ношњи у ансамблу "Коло", претворила је у једину финансијску потпору. Освежавала је и поправљала ношње играча из овог културно-уметничког друштва. У то време упознала је Алкиса Рафтиса, председника националног ансамбла Грчке и председника Унеска за игру. Стигао јој је и позив националног ансамбла "Дора Страту" да рестаурира њихове костиме у Атини. Била је то женска ношња из Кападокије, из прве половине 18. века када су Грци још живели на тлу Турске. Рафтиса је одушевио Биљанин рад, па је предложио за члана експерата Унеска. Тако је Биљана постала стручњак за рестаурацију у овој светској организацији за очување културне баштине. Нимало случајно, најстарији и навреднији српски рукопис, који је на листи Унеска, сада везе српски и Унесков стручњак за рестаурацију.
- Радила сам много, али сам одувек желела да оставим нешто озбиљно иза себе. Нешто што је препознатљиво, изводљиво а наше - говори Биљана. - Нисам хтела да иза мене остане неки декупаж, налепљене салвете на стварима. То није наше и нисмо ми. Кажем себи, има да загризем и извезем Мирослављево јеванђеље. У пензији сам. Имам времена.
Биљанина идеја је да свој дар српском роду поклони Хиландару. Оригинално јеванђеље, које се данас чува у Народном музеју, хиландарски монаси својевремено су поклонили краљу Александру Обреновићу. Биљана жели да Хиландар добије по свему оригиналну "реплику" овог вредног дела.
- Предлагали су ми да тражим од патријарха благослов за ово што радим. Рекла сам да ми не требају никакви благослови. Знам да жена не може на Хиландар, али отићи ћу до Уранополиса и предаћу јеванђеље монасима. Да ли ћу пустити сузу или нећу, не знам - каже она.
Пуне две године Биљана се спремала за овај велики посао. Куповала је књиге, учила калиграфију, проучавала монограме, везла делове из других јеванђеља да би сазнала како се материјал и одређена врста конца понашају заједно.
- Планирала сам да странице Мирослављевог јеванђеља скинем са сајта Народног музеја. Мислила сам да ће то ићи лако - каже Биљана. - Међутим, када сам ушла, схватила сам да су странице намерно или случајно испремештане. Такође нисам знала праве димензије. На једном месту писало је 22 са 35 центиметара, на другом 41 са педесет и нешто. Била сам у дилеми, шта ако извезем мало јеванђеље, а оно је велико. Сазнам да је објављено фототипско издање. Пронашла сам уредника, господина Топаловића.
Када је Биљана извезла прве странице, позвала је Топаловића да му их покаже.
Ево, да видите, казала сам му. Није могао да верује да сам их својом руком извезла - с поносом у гласу говори Биљана. - Рекао ми је да радим изузетну ствар и да ће ми послати првих 30 страна које су поређане онако како су изворно стајале у Мирослављевом јеванђељу. "Немојте уопште више да се осврћете на то како је на другим местима", рекао ми је. Биљана је затражила од њега и превод са старословенског. Желела је да зна шта значи то што везе.
ЗАЉУБЉЕНИК У НОШЊЕ
БИЉАНА је заљубљеник у народне ношње, које често сама рестаурира. Код куће има велику колекцију мушких и женских јелека из Призрена, околине Крагујевца и Београда. Има доста опанака, папучица, чарапа...
Народне ношње су прелепе - каже Биљана. - Нечија енергија је уткана у њих. Дивила сам се тим женама са села, које су и поред велики обавеза, налазиле времена да шију, везу, плету, украшавају одећу... Све ручне радове сам научила од моје баке, очеве мајке. Сатима сам је посматрала како вуче конац кроз бело платно и како иза тога остају прелепи трагови.