УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 17. март 2017.

Песму бих од ганућа запевао пролећу..../ Момчило Настасијевић

Земља, снимљено у Звижду, почетком марта 2017. Заветина


Песму бих од ганућа запевао пролећу. Али не кад руде јагоде и ори од прижељкивања лугом. Гане ме оно рано, кад се стрњике пале и замирише буновна иза сна земља. Буди се мајка, на каћунке и висибабе и јагорчевине избија зимски сан. Слабачко је, до суза гане прво цвеће.
А од копитњака и љубичица тамно је и слано, до утробе зажижи. Будна је мајка, првим то млазем бризнула. Радујте се, смерне, бледи од љубави младићи, мирис је ово и на вашу тајну, дознаће вас драго!

Тад и убоги ослушкују: спужеви мигоље да изиђу, коприва ниче, чедна још, њима за јело.
Тихо се размиле рудинама. По крпу или џаче понело све живо да бере. Сад може по амбарима трунути жито. Чувајте за ђавола кључеве, никле су божје коприве; и где зачепрка, силесију спужева набраће ко је гладан.
За убоге је опет настао Бог.
А већ пупе врбе за врбицу, и стоји блека јагањаца. (За Бога неће их пре Ђурђева дне окусити, заносило би укусом на њихову рођену децу, Али тек, шале ради, опипају око репа гдекоје умиљато.)
Сетно је  одонуд Рујна,  иде Благи.  Појавиће се за дан-два, блед на магарцу. Од његових очију је, те пупи благост на врбе, и сва деца нећ унапред имају по ново рухо и звонце.
Али се не појави, жао му Миланчета. Њему  прикрпи мајка старо, а ми сви у новом. Мимо децу издвоји се, блед и он, и нико не гледа га. Брига их за Миланчета кад иде Бог.
А ја мислим, само би се њему показао, бледи бледом. Јер на повратку светла нека туга ронила би му из очију; и његово осана изнад свих гласова и звонаца разлегало се, и врба му путем цветала у руци.
Довека је после, мада космат и снажан, остао Миланче. И увек се смешио на јагањце и децу.
                          ____
А од ђурђевске водице на онамо све гушће буде у пијанство.
Исполин у заносу, син ја, невесту љубљах у мајци, долине њене и воде и сомотли горе милујући до беса. Бледог од махнитости виђале ме; слабачке осетив се за моју жудњу, бежећи ме звале. Стене је, не бокове жена миловала моја рука.
Па и да застрани срце и прогнају ме људи, ти си ми прибежиште, мајко. Јер нема трулежи, да из ње не зачедиш мирисни цвет за нова пијанства.

Поводањ буде, и попуцају уставе.
Шта је очева строгост, шта мајчино јогунство. Залуд је иза девет брава недирнуту чувате, наћи ће себи љубав пута.
Отешња од силине срцима, повија се јаргован под цветом, пупи ружа. Свиснуће без љубави Младо.

        ___

         = извор:  САБРАНА ДЕЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА У РЕДАКЦИЈИ НОВИЦЕ ПЕТКОВИЋА. Књ трећа: Проза. - одломак из прозе  "Година". -  Дечје новине - СКЗ, 1991, стр. 305 - 307